Васпитање и образовање на отвореном простору или настава ван учионице одавно је позната (још од XVII, XVIII века). Коменски је наглашавао важност учења у природи, учења чулима кроз властито искуство, те се залагао за учење „из прве руке“. Два су разлога у историји педагогије условила васпитање у природи. Један је произашао из Русоове идеје о ладањским интернатским школама, а други је био здравствени разлог и васпитање младих изван градова. Русо је у свом најпознатијем делу „Емил или о васпитању“, описао васпинти процес који ће појединцу омогућити несметани развој природних способности, при чему је посебан акценат стављен на човеков однос према природи и утицају природе на формирање личности детета. Стога се према мишљењу Русоа, без одлагања, треба вратити природи, јер је она основа правог човека и здравог друштва. Песталоци сматра да пут до схватања природних појава води кроз чулну перцепцију и доживљај. Залагао се стварање „наставе о стварима“, отварање школских музеја и организацију педагошких излета у природи, што га сврстава у утемељиваче „учења на отвореном простору“. Почетком XX века школе на отвореном су се отварале првенствено за децу лошег здравственог стања с циљем њиховог оздрављења и образовања изван великих градова, где ће бити изложена чистом ваздуху и сунцу у здравој природној околини. После Другог светског рата, у нашој земљи, велики значај и улогу имале су организоване радне акције, за све узрасте. Циљ тих акција је био стварање бољих услова за живот грађана. Грађени су мостови, путеви, железнице, школе итд. Осамдесетих година, постају популарне школе у природи (Дивљана, Дивчибаре, Тара...). И данас се јавља потреба за неким новим, креативним, модерним, васпитно-образовним активностима. А сасвим извесно је да су наука и продуктивни рад, носећи стубови будућег развоја друштва.
Боравак у природи представља вид основне појмовне везе о ужем и ширем завичају, где ће, далеко од градске буке, ученици моћи научити да од природе узму све што је добро, а да је уједно сачувају. Овакво поучавање је неопходно и његов значај је у учењу путем којег се развијају интердисциплинарност, интеркултуралност, упознају глобална збивања, проширују стечена знања, обогаћује искуство, а посебан значај има васпитно - издравствена компонента боравка у природи.
Боравак у природи представља вид основне појмовне везе о ужем и ширем завичају, где ће, далеко од градске буке, ученици моћи научити да од природе узму све што је добро, а да је уједно сачувају. Овакво поучавање је неопходно и његов значај је у учењу путем којег се развијају интердисциплинарност, интеркултуралност, упознају глобална збивања, проширују стечена знања, обогаћује искуство, а посебан значај има васпитно - издравствена компонента боравка у природи.